Borković: "Navikao sam da vozim sa zadnjeg sedišta"

Borković: ’’Navikao sam da vozim sa zadnjeg sedišta’’

Borković: "Navikao sam da vozim sa zadnjeg sedišta"

Borković je u Evropskom kupu turing automobila osvojio treće mesto i ovo mu je bila prva sezona na kružnim stazama, nakon što je prošle godine bio šampion Evrope na brdskim stazama.

U narednoj sezoni njega očekuje Svetski šampionat turing automobila.

Borković je u automobilizam ušao preko kartinga, da bi prešao na ‘jugiće’, ‘mali n’ i ‘Nacionalnu klasu’, a posle uspeha u Evropi, okrenuo se svetskoj sceni. U intervjuu za sportske.net on ističe da se želje koje je imao tada ne razlikuju od današnjih.

“Automobilizmom, to jest kartingom, počeo sam da se bavim 1994. To je bila ljubav na prvi pogled i evo, ni sada posle 20 godina, nikada nisam ni pomislio da bih se bavio nekim drugim sportom. Još kada sam napravio prve krugove te 1994, videlo se da sam veliki talenat. Ni posle teškog incidenta, kada sam polomio obe ruke i kada sam bio u gipsu dva i po meseca, nisam ni pomislio da odustanem iako se radi o veoma opasnom sportu."

"Nakon što sam osvojio šest šampionskih titula tadašnje Jugoslavije u kartingu, prešao sam u trke ‘jugića’, a zatim sam kroz nacionalnu klasu vozio reli, brdske trke, u kojima sam postao i šampion Evrope. Kao mali sam imao san da jednog dana vozim šampionat sveta i jasno sam išao prema tom cilju, iako sam znao da će to biti vrlo teško, jer je automobilizam najteži sport, a povrh svega, dolazim iz Srbije. Interesantno je da još dok sam vozio karting, nisam maštao o formuli već isključivo o auto trkama. Voleo sam WRC, tadašnje super turing trke, koje su kasnije postale WTTC, svetski turing šampionat. I sada, posle osvajanja evropskog šampionata na brdskim stazama, polako idem ka Svetskom šampionatu WTTC i ostvarujem svoje dečačke snove. Tako da i ne postoji neka razlika između želja koje sam imao tada i koje imam sada, jedino je put do njih bio vrlo težak i trnovit.”


Osvojio si sve što se moglo osvojiti na domaćoj sceni - tri ’Zlatne kacige’, pa ’Dijamantsku’.

Kako je izgledao prelazak na evropsku scenu? Da li si imao bilo kakvu pomoć države u tom važnom iskoraku u tvojoj karijeri, posle svih uspeha koje si ostvario u Srbiji?

“Do 2010. godine  sam u domaćem automobilizmu postigao zaista mnogo. 2008. sam postao najmlađi osvajač dijamantske kacige."

"Bio sam šampion u kartingu, kružnim stazama, brdskim trkama i jednostavno sam bio svestan da svojim trudom zaslužujem puno i da ne želim da se zadržim samo na domaćoj sceni, već da želim da se isprobam u Evropi. Imao sam jedan zaista sjajan automobil, Micubiši Lanser Evo 9 koji sam dobio od gospodina Dragoljuba Lekića koji mi je puno pomogao u karijeri i s obzirom da je automobil posedovao sve potrebne homologacije za FIA evropsko prvenstvo, odlučio sam da se oprobam u tom šampionatu. Pobedio sam na već prvoj trci, a da budem iskren, ni sam ne znam kako sam stigao tamo. Tu trku sam završio, ali sam znao da će biti jako teško nastaviti dalje s obzirom na tešku finansijsku situaciju. Tada se dogodilo čudo i dobio sam poziv od direktora Nisoteca (mazivo kompanije NIS) za pregovore o mogućoj saradnji i moja karijera na evropskoj sceni je krenula uzlaznom putanjom. Pomoć države sam prvi put dobio 2011, ali naravno to je bilo nedovoljno i da krenem na trku, a da ne računam troškove za automobil. Istovremeno je jačala saradnja sa kompanijom NIS i evo, posle tri godine zajedničkog rada, ostvarili smo zaista puno toga.”


Nakon svega što si do sada iskusio, koja sezona za tebe ima poseban značaj, koja ti je ostala u sećanju?


“Posle 20 godina bavljenja ovim, za mene najboljim sportom, dosta toga sam postigao i svaka sezona je na svoj način bila posebna i svaki novi početak je bio lep. Tako bih, na primer, mogao da izdvojim tu 2011. kada sam Evropsko prvenstvo na brdskim stazama završio na trećem mestu u generalnom plasmanu."

"Prvi put sam toliko putovao, obišao sam Austriju, Češku, Slovačku, Francusku, Nemačku Portugal, ali sam se takođe i zaista umorio jer nisam želeo da odustanem, a finansije su bile na nuli. Tada sam počeo i da prodajem imovinu i da uzimam pozajmice i shvatio sam koliko je zapravo to trkanje u inostranstvu na visokom nivou skupo i teško. Ali nisam se predavao jer sam znao da ću se zalaganjem i završavanjem te sezone probiti i saradnju sa NIS-om podići na viši nivo. Tako je i bilo na kraju i već 2012. godine smo postlai šampioni Evrope, što se dogodilo po prvi put u istoriji Srbije. U sezoni 2013, možda sam imao i najteži izazov do sada. Prelazak u potpuno novi šampionat ETTC – Evropski Kup turing automobila, ponovo kružni, posle pet godina pauze, uz potpuno drugačiji tip automobila. Sezonu sam završio na trećem mestu u generalnom plasmanu u najjačoj klasi, s2000. Moj tim NIS Petrol Racing Team i ja smo naučili puno toga u ovoj sezoni i spremni smo za najveće izazove. Eto te tri sezone bih izdvojio kao najvažnije i najteže u celoj karijeri.”

Automobilizam je izuzetno skup sport, posebno za nekoga ko dolazi iz Srbije, a želi da postigne evropski uspeh. Koliko te to opterećuje i da li uspevaš da se fokusiraš isključivo na takmičenja?

“U početku mi je bilo jako teško jer sam bukvalno sve radio sam. Od organizacije trka, preko prikupljanja budžeta, do razgovora sa novinarima. Tu sezonu 2011. na evro sceni sam jedva završio, ali sam naučio dosta toga. Naredne godine sam, uz pomoć supruge Andrijane, organizaciju podigao na znatno viši nivo. Sada imamo tim ljudi i ja sam oslobođen većeg dela posla, osim naravno vožnje gde sa najbolje snalazim!”

Prošla sezona je za tebe bila veoma uspešna - osvojio si treće mesto u ETCC šampionatu na kružnim stazama.

Da li je taj veliki uspeh izazvao interesovanje nekih novih sponzora koji bi ti pomogli da nastaviš svoj uspon i na pravi način potvrdiš svoj neosporni talenat.

“Prošla sezona je bila veoma uspešna i dobra iz više razloga. Pre svega, evropske trke na kružnim stazama se prenose na Eurosportu i to je veoma važno za sponzore. Moj generalni sponzor, kompanija NIS je veoma zadovoljna saradnjom i učinkom u sezoni. Naravno, za sledeću godinu i svetski šampionat su potrebna znatno veća sredstva i još ozbiljniji pristup i iz tog razloga širimo pul sponzora. Kompanija NIS će i dalje biti generalni sponzor, ali su u toku pregovori sa više velikih i moćnih kompanija iz Srbije, koje bi imale interesa da uečstvuju u ovom velikom i važnom projektu za srpski sport. Sledeće godine ću svakako imati veću podršku sponzora i krenućemo dalje, u osvajanje sveta. Pored sponzora, veliku podršku dobijam i od svog grada Pančeva.”


Sezona je završena, kako izgledaju pripreme za novu sezonu jednog vozača tvojih kvaliteta. Da li si ih već započeo, i koji je plan rada do početka naredne sezone?

“Svakodnevno satima treniram, kako bih održao snagu na visokom nivou i kako bih mogao da izdržim napore svetskog šampionata. Automobil se šalje u Seat Sport na kompletnu prepravku, po pravilima WTTC. Sprema se i novi motor, a mora da bude gotov za početak godine, kako bi se odradili testovi pred početak sezone. Prva trka će se održati u Maroku, u prvoj nedelji aprila. Do tada imamo malo vremena kako bi se odradile sve sitnice i kako bismo što kvalitetnije ušli u prvenstvo.”


Interesantan je podatak i da si natprosečno visok za jednog automobilistu. Da li ti to na neki način odmaže, ili si možda na neki način i u prednosti u odnosu na rivale?

“Obično su vozači nižeg rasta i ja štrčim među njima. Ali naravno to mi ne smeta, mislim čak i da mi ne bi odgovaralo da sam niži, jer sam se sve ove godine navikao kao da vozim sa zadnjeg sedišta!”

Imaš li uzora u ovom sportu?

“Dok sam bio mlađi, imao sam uzore. To su bili Sena, Šumaher, kasnije Loeb za koga mislim da je najbolji vozač svih vremena. Ali sada nemam uzore, iako i dalje najviše poštujem Loeba, jer mislim da je najkompletniji i najbrži u svim disciplinama. Vrlo sam uzbuđen jer ćemo sledeće godine voziti u istom šampionatu.”

Da li pratiš trke Formule 1? Da li bi voleo da se oprobaš i na tim stazama?

“Ne pratim trke Formule 1 već sigurno sedam ili osam godina. Naravno poštujem sve vozače, ali mi se jednostvno ne dopada takav način trkanja. Nema kontakta, mnogo toga je namešteno i novac daleko više ima značaja nego u nekim drugim kategorijama. Ni kao klinac nisam imao želju da jednog dana vozim F1, jednostavno, automobili su me više privlačili.”

Koji automobil privatno voziš, imaš li nekog omiljenog proizvođača? Da li si više za sportske tipove automobila ili limuzine?

“Trenutno vozim džip, jer mi najviše odgovara, dobar je u svim vremenskim uslovima, kao i za putovanja. Omiljeni automobil mi je Nisan GTR i nadam se da ću ga jednog dana imati.”

Kao briznskom vozaču, koliko ti je teško da se prilagodiš gradskoj vožnji i ograničenjima. Da li te ’povuku krivine’?

“Uvek promovišem bezbednost u saobraću i maksimalno se zalažem da to prenesem svim svojim navijačima, posebno mladima. Tako da nikada ne kršim bilo kakvo saobraćajno pravilo i potpuno sam svestan svog znanja u vožnju, tako da nemam potrebe da se dokazujem bilo kome, tome služe trke. A i inače mi prija da vozim lagano jer volim da provodim vreme u automobilu.”


Da li stižeš da ispratiš dešavanja i na domaćoj sceni. Da li si možda zapazio nekog ’novog Borkovića’, koji bi za nekoliko godina možda mogao da krene tvojim stopama?

“Da budem iskren, slabo pratim domaći automobilizam iz više razloga. Pre svega, zbog previše obaveza oko mojih inostranih takmičenja, a drugo, usled krize u Srbiji, auto trka gotovo i da nema. Prilikom akcije NIS Petrol Racing Teama pod nazivom “Idemo sa Dušanom u Brno”, gde su takmičari širom Srbije vozili simulaciju, zapazio sam dečka koji je pobedio, Filipa Pisarića, koji je debitovao na kružnim stazama u klasi ‘mali n’. Pomogao sam koliko sam mogao da odveze dve trke i bio je vrlo dobar. Pomagaću mu u budućnosti i nadam se da će moći da me nasledi. Tu je i mladi Nikola Miljković koji je odličan i koji u budućnosti može da bude dobar na inostranoj sceni.”, zaključio je Borković u intervjuu za Sportske.net.

Intervju je u celosti i sa dozvolom autora preuzet sa sajta sportske.net